„Трамвај звани жеља“ за крај сезоне

  Лесковачко Народно позориште премијером је синоћ окончало ову сезону, публика је дуготрајним аплаузом поздравила сјајно извођење драме Тенеси Вилијемса „Трамвај звани жеља“.

Pozorište-tramvaj-1-777x437

Представа је трајала преко два сата, а Сузана Грујић (Бланш) каже да је њен утисак као да је све трајало само сат времена.
„Кад се крене иде се из сцене у сцену и уопште се не размишља о трајању, кад је пауза имамо времена само да се пресвучемо и освежимо. Битно је да не изгубимо континуитет, јер кад постоји пауза у представи постоји и могућност да се заборави шта се радило у првом чину, тако да сво време морамо да будемо концентрисани и у томе шта се дешава. Друго, премијера је увек посебна представа, све је под адреналином, човек после не може да се лако опусти, а мени је отежавајућа околност била и што ми је данас 40-и рођендан. Колеге су ме расплакале, почевши од моје сестрице Стеле, преко колегинице Мине која ми је на пулту закачила све и свашта, тако да сам баш дирнута и ово ми је најлепши рођендан до сада“ уз смех признаје Грујићева и додаје да је презадовољна реакцијом публике.
„Представа је трајала дуже него што је то уобичајено, али ово је комад који купује публику где свака особа може да се препозна, без обзира да ли је то интелектуалац, обичан радник или неко са села. Ово је једна обична животна прича коју свако може да разуме, где ништа није стављено у неке метафоре које треба разумети.“
Сузана Грујић је на сцени изванредно одиграла улогу Бланш, жене која је на почетку једна фина и суптилна дамица, али се временом види да са њом постоје неки проблеми, да је лабилна, у депресији и на крају завршава у специјалистичкој установи. Колико се трудила да дочара лик доказала је и гримасом, јер је и фацу изобличавала како је представа узимала маха.
„Морам да кажем да је мени себе највише жао на крају представе, због себе највише плачем!“
Станислав Грујић (Стенли) је ову представу играо као свој дипломски рад на академији, али признаје да то нема никакве везе са овим делом. Ово је много озбиљније и захтевније, а жеља да опет учествује у том комаду је што се ради о одличној драми.
„Комад је једна лепа породична драма која је смештена у универзалне околности. Ми смо је очистили од тог „америчког“ дела приче и задржали смо неку општу причу која може да буде примењена и код нас и свуда. Мислим да се ова наша представа по томе разликује од неких других представа које су прављене по истом тексту. Верујем да ће наша публика на неки начин успети да се препозна у овој представи, јер је та врста проблема и односа јако актуелна и дан данас и увек ће бити актуелна што се тиче тих мушко-женских односа. Нисмо потенцирали то насиље над женама, јер сматрам да онда не би на врх испливале друге ствари које ова представа доноси.“
Грујић признаје да се јако пријатно осећао на сцени, али је било још пријатније кад је уследио аплауз на крају.
„Ја сам глумац који нема фрку и проблеме током изласка на сцену, важно ми је да се ја осећам пријатно. Када се ти као глумац осећаш пријатно на сцени, онда се и публика тако осећа, макар по неком мом мишљењу. Представу смо спремали скоро два месеца и мислим да је публика поздравила тај наш труд и по реакцијама публике мислим да смо успели у оним деловима где смо хтели да буде смешно или где смо хтели да буде тешко.“ Прочитајте више