Лесковачко Народно позориште премијером је синоћ окончало ову сезону, публика је дуготрајним аплаузом поздравила сјајно извођење драме Тенеси Вилијемса „Трамвај звани жеља“.

Pozorište-tramvaj-1-777x437

Представа је трајала преко два сата, а Сузана Грујић (Бланш) каже да је њен утисак као да је све трајало само сат времена.
„Кад се крене иде се из сцене у сцену и уопште се не размишља о трајању, кад је пауза имамо времена само да се пресвучемо и освежимо. Битно је да не изгубимо континуитет, јер кад постоји пауза у представи постоји и могућност да се заборави шта се радило у првом чину, тако да сво време морамо да будемо концентрисани и у томе шта се дешава. Друго, премијера је увек посебна представа, све је под адреналином, човек после не може да се лако опусти, а мени је отежавајућа околност била и што ми је данас 40-и рођендан. Колеге су ме расплакале, почевши од моје сестрице Стеле, преко колегинице Мине која ми је на пулту закачила све и свашта, тако да сам баш дирнута и ово ми је најлепши рођендан до сада“ уз смех признаје Грујићева и додаје да је презадовољна реакцијом публике.
„Представа је трајала дуже него што је то уобичајено, али ово је комад који купује публику где свака особа може да се препозна, без обзира да ли је то интелектуалац, обичан радник или неко са села. Ово је једна обична животна прича коју свако може да разуме, где ништа није стављено у неке метафоре које треба разумети.“
Сузана Грујић је на сцени изванредно одиграла улогу Бланш, жене која је на почетку једна фина и суптилна дамица, али се временом види да са њом постоје неки проблеми, да је лабилна, у депресији и на крају завршава у специјалистичкој установи. Колико се трудила да дочара лик доказала је и гримасом, јер је и фацу изобличавала како је представа узимала маха.
„Морам да кажем да је мени себе највише жао на крају представе, због себе највише плачем!“
Станислав Грујић (Стенли) је ову представу играо као свој дипломски рад на академији, али признаје да то нема никакве везе са овим делом. Ово је много озбиљније и захтевније, а жеља да опет учествује у том комаду је што се ради о одличној драми.
„Комад је једна лепа породична драма која је смештена у универзалне околности. Ми смо је очистили од тог „америчког“ дела приче и задржали смо неку општу причу која може да буде примењена и код нас и свуда. Мислим да се ова наша представа по томе разликује од неких других представа које су прављене по истом тексту. Верујем да ће наша публика на неки начин успети да се препозна у овој представи, јер је та врста проблема и односа јако актуелна и дан данас и увек ће бити актуелна што се тиче тих мушко-женских односа. Нисмо потенцирали то насиље над женама, јер сматрам да онда не би на врх испливале друге ствари које ова представа доноси.“
Грујић признаје да се јако пријатно осећао на сцени, али је било још пријатније кад је уследио аплауз на крају.
„Ја сам глумац који нема фрку и проблеме током изласка на сцену, важно ми је да се ја осећам пријатно. Када се ти као глумац осећаш пријатно на сцени, онда се и публика тако осећа, макар по неком мом мишљењу. Представу смо спремали скоро два месеца и мислим да је публика поздравила тај наш труд и по реакцијама публике мислим да смо успели у оним деловима где смо хтели да буде смешно или где смо хтели да буде тешко.“

pozorište-rtamvaj-2 Pozoriste-Tramvaj

Петри Димитријевић (Стела) је ово још једна, четврта, премијера за врло кратко време, што практично може да се протумачи и као да је реч о глумици која почиње да носи репертоар лесковачког позоришта.
„Пре бих рекла да ми је пружена прилика. У односу на моје колеге са класе, а осморо нас је било, ја у овом тренутку радим највише. Имам среће да ми је пружена прилика. Ова улога Стеле је нешто што ми је до сада најтеже и најкомплексније у односу на све оно што сам раније играла. Имам неку узлазну линију и у квантитативном и у квалитативном смислу што се улога тиче које добијам у позоришту. Сматрам да поверење које сам добила нисам прокоцкала, па стално добијам нове и нове шансе. Лично, веома сам срећна због тога и захвална свима на подршци и шанси коју ми указују.“
Што се саме представе „Трамвај звани жеља“ тиче, Димитријевићева сматра да је екипа која је радила успела у ономе што су имали на уму када су кренули у овај пројекат.
„Притом посебно мислим на Сузану Грујић, која игра Бланш и која носи ову причу. Такође, и Станко (Станислав Грујић, прим. И.С.), који је на сцени довољно дуго да би глупо било да ја било шта ту коментаришем. Он је нама био и управник и редитељ и колега. Уз њих је Филипу Радивојевићу и мени било знатно лакше да се не примети разлика у годинама и искуству на сцени. Посебно емотивно је било и на крају, кад се чује аплауз и види осмех публике. Не верујем да бих негде другде све ово могла да радим што радим овде, тако да сам свима захвална на томе. И жеља ми је да што дуже радим у овом позоришту. “
У представи, поред поменутих Сузане Грујић, Петре Димитријевић и Станислава Грујића, играју и Филип Радивојевић и Душица Милошевић. Станислав Грујић се потписује и као режисер и сценограф. Избор музике Бобан Цекић, костиме је урадио Дариус, док је за сценски покрет задужен Миодраг Крчмарик.

Извор: www.jugpress.com