Реч редитеља:
ЧЕХОВ – ИСКУШЕЊЕ И ИЗАЗОВ
Размишљајући о поставци неког од дела А.П.Чехова на сцену свог позоришта, сваки директор, редитељ и глумци се стављају у позицију ликова које је сам Чехов описао. На први поглед све изгледа тако једноставно и лако: велики писац, класик, гарантује добар предуслов. А онда проблем: како достићи или се бар приближити на сцени ономе што је дато као предуслов у облику сјајног текста? Логично је онда и питање: да ли избор Чехова представља ризик? Данас вероватно да, што потврђује и чињеница да се мали број позоришта усуђује да игра овог великог писца.
У данашњем времену, када се „нема времена“ ни за шта, а поготову не за уметност и добру литературу, одлука директора Народног позоришта у Лесковцу да у кратком временском периоду постави на сцену два дела Чехова, представља праву храброст.
Вишњик је позоришни комад у четири чина и уједно и последње дело највећег руског драмског писца А.П.Чехова, написан 1903. године, а први пут изведен 17. jануара 1904. у режији великог Константина Станиславског. Интересантно је да је првом изведбом свог комада на сцени, Чехов био страшно незадовољан. Он је за сва своја дела говорио да су комедије, тако се према њима и односио и није могао да се помири са тим да је Станиславски Вишњик поставио као трагедију. Ово је још један доказ да наизглед једноставне, лепе приче, крију у себи понекад дубоке а понекад танане, једва приметне односе међу људима, ликовима, које у процесу рада откривамо и дефинишемо, поштујући писца или на свој начин, дајући им нека друга значења, што за редитеља и глумца представља велики изазов и уживање.
Ми смо пошли од чињенице да је Вишњик трагедија која незаустављиво иде својим током, али да ликови који покушавају да „пливају“ тим током, у својој немоћи постају комични. Поготову што прича асоцира и на данашње време транзиције, појаву тајкуна и неких нових мерила вредности, често лишених лепоте, осећања, саосећања, хуманости и морала.
Ако анализирамо ликове у представи, нећемо моћи да нађемо неки негативан „зао“ лик. Сваки од њих се бори за свој „идеал“, али погледи на стварност су им другачији. Аристократија опседнута лагодним животом нема осећаја да треба радити. Сељаци, робови, зачетници нове класе која цени само рад, немају смисла за лепо и племенито у животу, и никако се не види могућност неког компромиса, равнотеже.
Мислим да је један од кључева како играти ову представу наћи праву меру између трагедије која траје и комедије карактера ликова који у њој учествују. Тај кључ смо користили и у нашој представи.
Иван Томашевић